НОВО

  Кварење кругова - Мандић М. Зоран

  • Наслов: ПРИЧЕ
    Аутор: Милутин Бојић
    Библиотека: СТРАЖИЛОВО
    Број страна: 220
    Повез: Тврди
    Формат: Б6
    I издање. Приредио Егерић Мирослав. Ћирилица.  
    ISBN 978-86-7128-224-6
    У ПРИПРЕМИ





    наручите путем
    е-маила
  • (...) Бојић је радичевићевски песник и по песничкој и по животној судбини. Поред тога, они су песници чија дела је пратила и слична рецепцијска судбина: сваки је био прихваћен, пре свега, по једној песми - по Ђачком растанку Бранко Радичевић, по Плавој Гробници Милутин Бојић. А оба песника имала су можда и бољих песничких пројеката, какви су, на пример, Туга и опомена Бранка Радичевића и Сонети Милутина Бојића. (...)
    Милутин Бојић је допринео животу и допринео стварању једне врсте осећања и осећајности тога живота. Као истински песник, Милутин Бојић је знао да песма није само ствар појединца. Напротив, она је то можда најмање, јер за оно што напише, песник одговара пред срцима свију људи, пред срцем целог света, пошто је то писао и у њихово име. (...)
  • Милутин Бојић (19. мај 1892— 8. новембар 1917) је био српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент. Рођен је у Београду где је похађао основну школу.
    Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата.  Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
    Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.
    Преминуо у Солуну у болници. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику, а  1922. године посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у Београд.